by

Intervju za ”Srpski sajt”

Не бих умела да радим нешто, а да се претварам – srpskisajt.com

Дорис Бизетић Нигрин је пред камерама читавог живота. Од најранијег детињства укључена је у неки од сегмената рада своје породице, а у последње време све интензивније наступа и сама. Неки је воле, неки не, али она једноставно никога не оставља равнодушним.

Прошло је неколико месеци од тренутка када сте отворено проговорили о свом здравственом стању. Да ли су вас изненадиле реакције околине?

- Изненадило ме је колико подршке и лепих порука сам примила од људи које не познајем.

У Србији се већ деценијама говори о великом броју људи који су напустили земљу. Да ли сте икада размишљали да се преселите негде?

- За сада не размишљам о томе, волим своју земљу и знам да би ми Београд веома недостајао.

Колико је тешко бити Дорис Бизетић у Србији?

- Зависи у ком ”пољу” тешко, да ли пословно или приватно. Није ми никад било тешко да будем то што јесам, не бих умела да радим нешто, а да се претварам. Са временом сам научила да не покушавам људима да објасним себе, јер ми је сасвим довољно да сам јасна људима које највише волим. Искреност у свему ми је битна, у послу и у људским односима. Не доживљавам себе као значајну особу за ову земљу па да ми буде тешко да будем то што сам у њој.

Ваш супруг је странац. Колико је било тешко или лако научити га да говори српски?

- Врло лако је сам научио, кроз разговор са мојом породицом, са мном и на послу.

Рођени сте у Београду. У јавном сте животу од најранијег детињства. По чему се Београд данас разликује од оног у коме сте одрасли?

- Било је више књижара, занатских радњи, биоскопа, продавница музике… Узбудљиво је било отићи у зграду Политике, Радио Београд или у чувену Београђанку, а сад је људима место за излазак неки шопинг центар. Разна култна места више не постоје, укључујући лепе Београдске кафане.

Шта је то што странцима обавезно покажете у Београду?

- Центар града, обавезно. Неко воли гужву, неко мирне улице, зависи од људи са којима сте.

Још као девојчица сте снимали и били присутни у јавном животу. Да ли ваша ћерка има жељу да можда крене маминим стопама?

- За сада не. Надам се, за њено добро, да је неће интересовати шоу бизнис. Веома је талентована, воли и да пева, игра и глуми, али толико лепо слика и црта да ме не би чудило да се тиме бави, као што су моји родитељи, сестра и многи преци.

Шта све стане у један ваш дан?

- Ако је лепо време идемо са ћерком напоље, уз шетњу и сликање по граду, са њом идемо у омиљене ресторане и кафиће. Увече играмо ,,Wii” (Нинтендо), карте или неку игру на компјутеру… Читамо књигу (или ми ћерка тражи да јој смислим причу). Ту је, наравно, и припрема за школу. Редовно идем на акупунктуру, али ми то одузме само пола сата-сат од тог дана. Трудим се да одгледам бар један филм ноћу, или са мужем омиљене серије. То је укратко.

У једном влогу сте рекли да ће нови албум бити објављен већ можда ове године. Докле сте стигли са њим?

- Почела сам са припремама, али се не журим.

by

Ne trpim ljudsku glupost

Ne prikazujem sebe u najgorem stanju, nikad. U tom stanju mogu da me vide samo muž, roditelji, sestra, a za ćerku se trudim da me ne vidi baš tada jer ne želim da se traumira. Ima ljudi koji sebe slikaju kad su u bolnici, ili loše, pa to stavljaju na internet. Razumem to za slikanje jer i ja imam snimke i slike, kroz ove godine, kad sam bila malo duže u bolnici, ali su to lično moji snimci, da kad mi jednom bude dobro mogu sebi da kažem – eto prošla sam i to, sa osmehom a ne sa suzama. Ali, začkoljica je što na svim tim mestima ja održavam, za sve te doktore i sestre, osmeh – čak i smisao za humor i ljubaznost. Sa tolikom kontrolom svi oni su u čudu kad vide moje 2 pune fascikle nalaza i bolničkih dokumenata. Ili, vade mi krv pa me pitaju a zašto sam ja tu, onda im kažem a oni preblede. Možda zato drugi misle da meni ”nije ništa”, pogotovo ljudi koji me vidjaju samo preko interneta ili TV-a, jer oni mene vide izmontiranu. Naravno da neću na koncertu da padam na scenu, i naravno da neću za Vlog, ili TV intervju da kolutam očima i vičem koliko sam loše. I tu se sad otvara još jedan problem: Kada nikome ne kažete koliko ste bolesni oni se čude svemu (ako ste odsutni tamo gde misle da treba da dodjete, ili ako ste preumorni a ”tako ste mladi”, itd), A – kada kažete konačno da imate takvu zdravstvenu muku onda vas kategorizuju. Ovaj moj post nije žalba već realnost. Kad vas neko pita kako ste, a pomislite ”da li da odgovorim stvarno kako sam ili da mu dam što prostiji odgovor..”? E ja sam stalno davala proste odgovore. Kada sad svi ti ljudi znaju da NEMA prostog odgovora, onda vas ili otkače ili ne znaju ”kuda” sa vama, pa se sami izbace iz vašeg života. Ovaj post jeste dugačak, ali ako time smanjim količinu SAŽALJENJA, onda divota. A ovi koji se sa mnom poistovećuju jer imamo istu bolest – e za to tek nemam komentar. Ima mnogo gorkih i loših ljudi, koji imaju ovo ”čudo” pa ne mogu nikad da se sporazumem s njima. Ja nisam ovo što sam jer imam MS prethodne 4 i po godine (i malo duže), nije mi bila ”potrebna” bolest da bih shvatila koliko je bitno dobro zdravlje. Ovakva sam oduvek, samo su se nijanse ”rasčistile”. Tako da ja prethodnih godina ne trpim ljudsku glupost, pakost i prazne priče. I da, naravno, javiće se dežurni koji misle da imam 10 godina pa će oni malo da me posavetuju.