Izvor: wannabestars.rs (06.02.2013.)
Ko nije pomalo zlurado očekivao nastup Doris Bizetić Nygrin u “Ami G Show”-u taj laže sigurno. Još kao devojčica Doris je privlačila pažnju, jer je veoma ličila na oca koji je u svim svojim projektima uvek nalazio mesta za nju. Mnogima je zbog toga bilo žao. Doris je odlično pevala dečije pesmice, ali je većina, opravdano, doživljavala kao žrtvu očevog karikaturalnog humora. Onda je snimila “naš je mali Milojica nemiran ki čigra, mnogo voli, mnogo voli s prasići da se igra” i svi su prestali da se nadaju da ona može da izraste u bilo šta drugo osim u Slavujku.
Očekujući nju svi su zapravo čekali žensku verziju podmlađenog Borisa Bizetića i nekakav ženski, pevajući “BB show”. Iskreno, i nije bilo toliko smešno. Pre svega, Doris je pristojna osoba. Pričala je taman koliko treba, uljudno davala odgovore na pitanja, suzdržavala se od zluradih komentara i pokušala da nađe opravdanje za svaku estradnu spodobu na čiji račun su se ostali šalili. Izdržala je s Trivanom i Vidićem na kanabetu i nije popustila. Pritom, sve to nije delovalo kao klasično estradno suzdržavanje koje obično eskalira masnim ogovaranjem čim se kamere ugase. Nju to niko nije savetovao pre emisije. Jednostavno je ne dotiče. Čini se da je Doris zaista u svom svetu i da veruje u to što radi. I, pomalo dirljivo, veruje da je isti slučaj i sa drugima. Sad to što radi jeste malo neobično, ali…
Kao izletela iz vremenske mašine, kaže da tako vidi kasne osamdesete na koje se i muzički i stilski ugleda, peva na engleskom, ničim izazvano, ali korektnije od Gugl translejta. Bavi se i scenskim nastupom koji je naivan i najkomičniji zapravo, ali, šta da se radi. Zapanjujuće je u stvari koliko je njoj dobro u svemu tome. Omalovažavanje i podsmehe ignoriše samim tim što je pristala da dođe u emisiju u koju je pozvana samo zarad šale, komike, a ne zbog toga što je Ognjen Amidžić procenio da je veoma popularna i da publika izgara da čuje nešto o njenom radu. Bilo bi sumanuto misliti da ona to ne zna. Ovako je, štaviše, sprdnju preokrenula u svoju korist. Da je još preskočila scenski nastup…
Neki je nejasan utisak ostao posle svega toga. To čeljade je, braneći pravo na stil i tamo gde ga nema, ipak štitilo individualnost. Kakva god ona bila. U odnosu na logoreičnog Davora Jovanovića koji je, verujem, sinoć dosadom udavio i svog poslednjeg fana i Adnana Babajića, urbano stilizovanog folkera, koji bi da snimi nešto “od čega će biti para”, Doris Bizetić deluje minimum dva puta vrednije. U kom god univerzumu da se zaglavila. Radi to što voli, a ne šta su joj rekli da je isplativo, ne cucaju je producenti i ne ograničavaju ugovori. Sama je smislila žurku, sama se i provodi. Ako se nekom dopadne, dobrodošao. Doris ionako veruje da su na svetu svi ljudi dobri osim “mučenika sa interneta”.
Za razliku od nje, pobednici talent šou programa učinili su prvi deo emisije negledljivim. Sa izuzetkom Pilerovih. Delić njihove pristojnosti i mere mnogima bi završio stvar. Logoreični Davor, koji je poverovao da treba da prosvetli auditorijum pa se razbacivao životnim mudrostima do iznemoglosti, samozadovoljni Darko kod kojeg sve štima kao kod bogatog svinjarskog tvrgovca i Adnan koji više ne zna ni šta bi ni kuda bi, ali zna da je krajnje vreme da zaradi nešto – izgledali su kao tragikomičan trio.
Gledajući tu decu, snađenu i nesnađenu u raljama iste mašinerije, dođe ti samo da se zapitaš: A ko je tu zaista karikatura? Materijal za široku potrošnju i kunić u eksperimentisanju muzičkim tržištem? Doris Bizetić koja je na televiziji Pink pričala o Kim Vajld i Petsi Kensit ili ovi koji bi pristali da budu bilo šta samo da ih ima? Prvo si pop, pa kad propadneš setiš se veselja i “duše balkanske”. Zajebeš sve što te naučio žiri ili ko već, jer si se navukao na reflektore pa ne možeš da odustaneš. Udaraš po trilerima, a zaboravio si da izuješ martinke. Pa ćeš sutra da budeš nešto treće ako ti “Emotion” ili ko već tako kaže. Sve vreme samo premeštaš konja, ali nikako da ga konačno vežeš. Zato, Doris do daske! “Jealousy is stupidity” ili tako nešto. Makar je handmade.
Tekst: Milan Nikolić
